Žuta haljina, sa nekim crvenim šarama, letnja, sa karnerom oko vrata, jednom bratelom i jednim golim ramenom, koso sečena, sa jednom golom nogom, i karnerima na toj kosini. Podseća na nešto što bi nosile senjorite, uz velike slamene šešire, po nekoj peščanoj brazilskoj plaži. Mene podseća na jednu noć. Možda i jutro. Kad sam se vraćala od njega. Exa sa velikim E. Rekao je da sam baš letnje šareno obučena, i da mu se sviđa ta haljina. A onda je odložio moj odlazak kući, za nekih sat vremena. Sećam se sunca koje se prelivalo tog jutra , po toj haljini, i mog sigurnog koraka, kako lupa beogradskim kaldrmama. Mog osmeha, koji nije uspeo da stane ispod tamnih naočara.
Zelena haljina. Obična haljinica do kolena, sa nekim rejverskim zelenim printom, na bratele. Sećam se kako me sreće neko ko je želeo mene, kad me uopšte nije interesovao, a koga ja nisam uopšte interesovala, kada sam ja želela njega. Govori mi kako dobro izgledam, u toj haljini, dok čekamo bus negde kod Doma vojske. Mislim da opet hoće nešto. Moja sujeta je više bila povređena od njegove, valjda zato što sam ja kasnije želela njega, nego on mene. Kažem da je kasno da mi govori kako lepo izgledam. Nasmejemo se zajedno.
Crveno belo crna haljina na bratele. Sećam se kako se šetam Berlinom u njoj, i kako izgledam najsređenije od svih na ulici, iako mi je kosa skoro raščupana, i iako imam neke sandale s platformom, koje ne izgledaju sexy. Berlin je prosto grad koji je preurban, a ja , u svojoj šarenoj haljinici izgledam kao neko ko se ne uklapa. Kao kad sam , u jednoj malo svečanijoj crvenoj haljini, sa svadbe, otišla na koncert Kud Idijota. Stajala sam tako blizu bine, da sam bila ubeđena da Tusta gleda pravo u mene i pita se odakle se stvorila sad ova ludača u crvenoj haljini. Da ne spominjem da je bilo na koncertu mnogo dece obučeno isključivo u crno. Kao da žene u lepim haljinama ne smeju da slušaju Idiote.
Crna haljinica. Mini. Sa bratelicama, i malo čudnim izrezom. Nekad je to bila duga haljina. Ja sam je nacrtala, a moja šnajderka je sašila za jedno popodne. Bila sam u žurbi. Mislila sam da će me on(Ex) pozvati da idem sa njim, na neko fensi venčanje, koje je spominjao. Nikada me nije pozvao. Valjda je trebalo da vidim još tada da mi zajedno ne idemo nikuda. U smislu, da nećemo daleko dogurati. Ali nisam videla. Danas mogu da kažem da je on jedan od very few ljudi koje sam volela. Ne ubeđujem ja sebe da je moj muž izbrisao moju prošlost. Ne, ne. Ja ne bih bila ona koja jesam, da nije bilo njega(Exa). Muž je došao kasnije, i biće tu, zauvek valjda. On neće. Ali ostavio je traga. I ta haljina je visila u ormaru dugo. Čekala sam dovoljno svečanu priliku da je obučem. I nije nailazila. Rešila sam da je skratim. Postala je kratka ultra mini haljinica za sekund. Od tad je nosim često. Nije to ista haljina, i podseća me kako je jednostavno krenuti dalje, kad nešto ničemu ne služi, i visi 'u ormaru' godinama.
Bela pamučna haljinica , sa crnim vezom po obodima, sečena ispod grudi. Kupila sam je dok sam bila trudna. Ja i Danijela smo naletele na nju u Delta sitiju. To je jedna od moja poslednja kafa sa Danijelom, u poslednje dve godine. Žao mi je što je ne viđam češće. Izgovor mi je to što ne živimo u istim gradovima. Ali neki drugi ljudi, neki strani ljudi, nađu vremena da dođu, posete me, upoznaju mog bebana. A ona nema vremena. Ne čujemo se više. Ona ne voli da priča telefonom. Nedostaje mi. Možda je to zato što ne živimo više u istim gradovima. Tu haljinicu sam nosila na nekoj svadbi, na novosadskoj tvrđavi. Ne na Danijelinoj. Osećala sam se lepo, iako sam bila već poprilično obla. Osećala sam se lepo zato što me je držao za ruku on, onaj koji se usudio da kaže zauvek.
Crna duga haljina sa velkim dekolteom. Kupila sam je za Danijelinu svadbu. Ona je devojka mog najboljeg druga. Valjda bi trebalo da kažem da sam haljinu kupila za njegovu svadbu. Mnogo mi je bilo drago što se venčavaju, posle deset godina zabavljanja. Nedostaju mi, oboje. Na njega naletim ponekad, u sajber spejsu, popričamo, kao da smo na kafici, dok ja hranim dete, ili radim nešto onlajn, a on dok je na poslu. Ali nije isto. Počela sam da mu zameram što nema vremena da dođe da se vidimo. Počela sam da mu zameram i to što ponekad ima vremena, i kad smo u istim gradovima, ali on ne dođe, ima nešto drugo, pametnije, da radi. Jbg, ne mogu ga ja na silu dovući, da pričamo. Nosila sam tu haljinu i na deset godina mature. Lepo sam se provela, bez trunke alkohola. I mislim da sam jedina otišla u ravnoj obući, na tu proslavu. Ja u ravnoj obući, to zvuči smešno ljudima koji me poznaju. Ali te večeri kao da sam poželela da budem opuštena...
PS Valjda se vidi da to nisu te haljine, ali liče dovoljno :)
