Life is ...

Ja sam od onih ljudi koji ne misle da su golubovi gradski pacovi. Meni oni izgledaju nekako romantično, simbolizuju mir, i podsećaju na neka lepa venčanja, gde ih neke tete/cice/seke, lepo obučene, bacaju u nebo. Čula sam mnogo argumenata, zašto ih ne voleti, od kojih su neki da su oni zapravo mesožderi i lešinari, da jedu šta nađu, da prave nered... Ma sve je to bilo džabe, meni su golubovi bili super. Bili do skoro.

 Njih desetak živi iznad moje terase, i prave strahovitu buku. Komšija mi je predlagao razne strategije za teranje, ali meni ih je bilo žao, pa zaboga, oni tu žive, navići ćemo se na suživot nekako. Mada, kad na vestima čujem suživot, kosa mi se digne na glavi, kako sad ti nekom Njujorčaninu da objasniš da na Balkanu par nacija/naroda/narodnosti (nikad mi niko nije objasnio što imamo tri reči za isti k....) ne može da se složi oko (su)života u par zemljica, kad oni u Njujorku u okviru jednog ofisa potiču iz više zemalja nego što ih ima na Balkanu. I ja, kao tipična Srbenda, shvatam da od suživota nema ništa, i od juče razmišljam da od nekog pozajmim domaću mačku, i pustim je malo na krov, da se igra. Da ručka. To bi onda bio lanac ishrane, normalna stvar u prirodi, ravnoteža neporemećena ( nema veze što ću ja mačku da stavim na krov, i da je odnesem s njega, ja pomažem lancu ishrane da se održi... ). I da, pričam o golubovima, a ne nekim (is)trebljenjima balkanskim.